Jedan zivot, jedan san, da smo bogati i mladi.

Ove noci, molim te, ne govori nista

Pusti nek tisina ispuni ove sobe zvuk

mesto jauka i suza sto ukus nemaju.

Ne trazim ti vise nista, prazna sam ko flasa sto u okeanu pluta

zato slobodno mi zarij zube il' ako 'oces nestani

jer ja nemam snage da ti kazem "ostani"

Nemam snage, niti volje, ja sam ona cigara do zadnjeg dima ispusena

Moj um prati tempo srca, a ono ubrzano kuca

Cekam strpljivo sekundu kad ce i ono da puca

i to neces biti ti, to necu biti ja..

To cuce samo mrtvi, one mrtve duse, samlevene u dubini teskih snova sto pred sobom sve ruse. 

Mrtva jesen. Oko mene je sve ono sto na neki nacin prizeljkujem, nesto od cega se jezim. Ja volim jesen. I jesenje oluje. Da li je iko ikada upotrebio te reci? Jesenje oluje ne postoje. A ja ih ipak volim. Vreme za drzanje ruku. Ili vreme za setanje sa samim sobom. Kako kome. Njegove oci su bile za mene duboke, meke. Ljudi, ja sam se gubila u toj dozi neopisivog sjaja kojeg niko ne vidi u njegovim ocima. A ja se utapam sa njim. Stapam se sa njegovom grubocom i istovremenom neznocom. Odbijanjem i privlacenjem. Oboje, i odbijanje i privlacenje imaju isti rezultat. Privuku te. Nesto sto ne mozes da imas tako lako, i nesto sto mozes da imas lako, ali te privlaci i ti ne obracas paznju da je to lako osvojena tvrdjava. Tvrdjava koju svaka zena moze osvojiti. On je to. On je ta tvrdjava. Nisam ja los osvajac. Ne. Samo je tvrdjava propala, tako i moji pokusaji da omeksam srce od kamena. Propao si. 

Ovo pišem kroz zube i srce. Ja ne mogu ovako. U meni odišu emocije koje nikada nisu izašle na videlo. Guše me. Guši me osećaj koji imam u sebi svaki put kada se setim onoga "Moglo je biti tako.." Celo moje biće kontrolišu emocije, umesto da ja kontrolišem njima. Piksla je sve punija, srce je sve praznije. Svaki dim koji uvlačim u pluća truje već davno zatrovano srce, koje će pući, kad-tad. Bebo, ne plači. 2pac me smiruje, jebi ga. Eeeeh, better days.. got me heartbroken, fine.

Oči kao reka, zamućene i samo teku. Suza više nema, obična, jebena voda. Kada plačem, ne osećam. Glava mi je teška i ne umem da je podignem. Nemam snage. Vukovi jure ka meni, a ja trčim što dalje mogu. Guraju me do litice. Igrači. A ja njihova ovca, igračka. Ne zadugo.  

Dan za danom ide. Ništa korisno, ništa novo. Samo dani, puni istih navika i raspoloženja. Samo se vreme menja. Šetaš, spavaš, jedeš, piješ, slušaš i nagledaš se svih sranja i ljudi. I to je to. Zatvori oči i zaboravi na njih. Odmoriš se. I onda ustaneš ponovo. Progutaš, prećutiš, predješ. I onda ponovo. I onda se zaljubiš. Počneš da zaostaješ u školi, da bežiš sa časova, da izbegavaš ljude koji su ti bili najbliži i koji su bili tu sve vreme dok si umirao, slušali te i trpeli kako sereš i plačeš o životu. Pored tih ljudi prodješ kao da ih ne poznaješ. Više nije bitna drugarica, niti drug. Izlazite svaku noć i uživate. Ti pomisliš da  je on taj ili ta i da je vredan. Onda ukapiraš da te laže, potkrada i jebe u zdrav mozak. Ostaviš ga i nemaš nikog. Je l vredno bilo? Ne. E, pa srećo, sad ustani i jebi ceo svet. Ustani i prestani da ležiš na zemlji ako te je jedan metak pogodio. Uzmi žarač i zatvori rane BOLOM.

Noć je ono najgore što me očekuje. Preguram ja dan, istrpi tvoja princeza bez krune, nekako...Pregrizem, progutam, prećutim.. A Mesec što sjaji i prepoznaje samo mene na prozoru zagledana u mračnu prazninu bez početka i kraja.. Zvezde se gase, a neke sjaje najjačim sjajem, pune energije.. a ja sam i dalje slaba.. ista, svake noći.. Očekuje me on u snovima, a ne da mi spavati. Nešto poput slatke muke. Dok ne zaspem, pretrpim ono moje neprestano iščekivanje da mi pošalje poruku, poziv... da će mi doći i povući me za jaknu i pribiti uz sebe, da će proći njegovom rukom kroz moju gustu, crnu kosu... Onda zaspim najčvršćim snom i ne budim se dok ga se ne zasitim...dok moje nedostajanje ne umine i dok se krik ne utiša u hladnim jutrima. 

Pobeci negde daleko. Bez kompasa, bez ciljeva, bez puteva, bez emocija, bez icega. Njegov peceni pogled ispod obrva kada se najmanje nadam da me gleda, one njegove zelene bezobrazne oci i pogled koji me zove. Njegova ramena, koja mi ulivaju sigurnost i osecaj neopisive toplote. Njegovi poljupci u celo, puni ljubavi i nade. Njegova strast i njegova brzina na koju bi me poljubio i pribio uza zid. Nacin na koji me grli i drzi. Nacin na koji me steze kada se ja otimam. Njegove usne blizu mojih, njegova ruka na mojem vratu. Njegova ruka na mojem stomaku. Sedi onako mirno, drzi cigaretu u rukama i ceska me po kolenu. Nacin na koji me ujeda. Nacin na koji spava na mojim kolenima. Nacin na koji se ljuti. Nacin na koji drzi cigaretu i uvlaci dim. Onaj njegov klosarski hod. Nacin na koji se smeje i zatvori oci. Ono njegovo prvo "Mogu li da se naslonim na tebe da ti slusam kako ti srce kuca?" Ono njegovo " Zaboravila si nesto da mi das...-Sta? -Ruku." Ono njegovo "Izazov..poljubi me." .. Ono njegovo "Zelim te." Ono kada me povuce za jaknu i pribije uz sebe. Ono kada ga guram da padne u reku. One njegove ruke oko mog struka. Ono prvo drzanje za ruku u njegovim kolima. Ona prva ruza. Onaj prvi cvet koji je ubrao u njegovoj basti. Ono njegovo JEBENO SVE...

Ako trazis nekoga, nekoga za setanje, onda ja sam ta za tebe. Ako trazis nekoga, nekoga za plakanja, onda ja sam rame za tebe. Uzmi me, to je sudbina, ima onih koji zakljucaju srce poput dragog kamena. GDE SI NESTAO? GDE? 

Dim kulja, sve vise sumnjam da cu ikada izaci iz mulja, moj elan je poljuljan, igra je sve grublja, sad ne mogu da istrajem. Priznajem da mi treba ljubav, neko u koga mogu da se uzdam. Hocu kralja pored sebe da me izvede iz dusevne bede, da me podseti na stvari koje su vredne borbe, da me njegove oci bodre u bici protiv horde, da mi sanira povrede i odvede do pobede. Nova casa se uliva, ruke je sve nesigurnija. Sto je srce praznije, piksla je sve punija. Samoća ubija, suza se niz obraz sliva a ja kažem svima.. to je od dima. Sve sto imam iza sebe je inat, ne teraj me da priznam da nemam nista..../ A, ipak, mozda sam od onih koji se celog zivota boje i za svaki poraz traze izgovore../

Smeh.. kulijana. To je sve sto mogu sada da uradim. Moje mutne, plave oci su prepune realnoscu, te arome bola i nesigurnosti. Pogled spustam, a glavu dizem.. ne umem ja ovo. Dusa je prazna, a ustvari je puna. Da li boli kada sedis sam u sobi, a u vazduhu se oseca tuga i cemer, dim se sve vise dize do plafona, i samo se vidis ti, u ogledalu tvoje mracne licnosti. Ne znas sta da radis. Osecas da cilja zapravo i nema. Sve nekakve krivine, krivi putevi.. Zelim poceti od nule. Treba mi odmor. 

Gledam u sat i shvatam da kasnis. U mom srcu se stvara cemer i nekakav jad i bol, koji danima drzim u sebi i ne pustam. Zelim ti reci i pokazati, ali ne uspevam. Reci ne izlaze, glas se ne cuje. Izgleda da ce to za nas ostati neobjavljena prica, koju cemo i ja i ti znati, ali niko nece imati hrabrosti da je isprica. Osecaj koji sam imala..znala sam da ce me kostati svega, i zivota, i sadasnjosti.. Sanjarenja su ubrzo pocela. Kao i na svakom pocetku kada te osoba privuce... Ubrzo su se i ostvarila. Bilo je tako, tako brzo. Srce je lupalo, ruke se znojile, noge oduzele...na svaki dodir i moment i slatku rec. Nisam smela da dopustim. To je sve sto mogu reci. Nisam smela. I na kraju, desilo se jedno. Ti si poceo da odustajes. Iz cudnog razloga, poceo si da odbijas sve ono sto sam davala. I, zato sada pisem ovaj blog, da ispricam nasu pricu do kraja, i kazem sve reci koje ti nisi mogao. Volim te, i tebe, i tvoje bezobrazno zelene..